DOTIK SANJ

Samo takrat
ko naenkrat dobiš tisti drugi obraz
ko se ti lica sprostijo v breztežno milino
in zamaknjenim ustnicam ni več do smeha
začutim pod prsti obrise.

In vem, da so sanje
ker tisti obraz ne nastane
niti iz strastne ljubezenske želje
niti na ukaz zaslepljene moči, ki v divjem zagonu
vihravo raztrga čarobni oblak
da se razblini
in izgine odsev v negibni gladini.

Zato je le topla bližina, kar nam ostane
in besede, podobe
ki svet uredijo v varno, pozabljeno srečo
da se obraz umiri ti v sanje
in začutim pod prsti obrise.

To, kar že tisoče let brez uspeha želijo sanjači
to hrepenenje brez konca, ki pesnike žene v obup
te osamljene ptiče, ki zapojejo zgodaj, a pozno spoznajo
da jim sreča ostaja zakrita, dokler so sami
z negibnimi, mrzlimi, spečimi prsti.

Zato le takrat
ko naenkrat dobiš tisti drugi obraz
ko se ti lica sprostijo v breztežno milino
in zamaknjenim ustnicam ni več do smeha
začutim pod prsti obrise
in vem, da so sanje.

(Alojz Ihan, Salsa)

Dober tek

Jaz je Ti
Ti je Jaz.
Lačen Jaz
Ti zre
v obraz.
Lačen Ti
strmi, izraz
kot Jaz,
z lačnimi očmi.
Ko ta dva spoznata,
da sta v sebi brata,
takrat Ti in Jaz smo vsi,
Jaz in Ti , smo Mi.
Ti je Jaz
Jaz je Ti.

Dober tek

Jaz je Ti
Ti je Jaz.
Lačen Jaz
Ti zre
v obraz.
Lačen Ti
strmi, izraz
kot Jaz,
z lačnimi očmi.
Ko ta dva spoznata,
da sta v sebi brata,
takrat Ti in Jaz smo vsi,
Jaz in Ti , smo Mi.
Ti je Jaz
Jaz je Ti.

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac

Sanjao sam, dragi Bože.
Kartamo nas dvojica.
U novom stanu.
U kojem stanuje.
I djevojka koja mi je.
Dala nogu.
Ti me pitaš do kada ću ja tako.
U stanu s djevojkom koja me ne voli.
A ja zurim u svoje karte.
Nemam ni jednog aduta.
Nemam ni asa.
Niti kralja.
I pogledam nemoćan u tvoje lice.
I vidim da ti vidiš.
Sve moje karte koje nemam.
I još mi postavljaš pitanja.
Na koja nemam odgovor.
A ona stoji naslonjena na vrata.
Obasjana safirima, smaragdima.
Dijamantima tako sitnim da se cakle.
I kao da me grije njena svjetlost.
I stišće me slatko u grlu.
Preslatko pa mi je malo muka.
A i karte mi ne idu.



Simo Mraović

MAVRIČNI KROG

Mavrični krog, nebesni svod,
risba je malega dečka,
izpod potez, doli, počez,
glej še pripis je besed:

Dan na dan sij nam sonce,
dan na dan, smej nebo se,
dan na dan smej se mama,
srečna ti, srečen jaz. (2 x)

Tu in povsod, sleherni rod
sreče želi si in mira,
star ali mlad, zdrav in vesel
vedno si rad boš zapel:

Dan na dan sij nam sonce,
dan na dan, smej nebo se,
dan na dan smej se mama,
srečna ti, srečen jaz. (2 x)


Nočemo zla, vojn in gorja,
čuvajmo mlade rodove,
zanje ves čas trudimo se,
to je zapoved za vse:

Dan na dan sij nam sonce,
dan na dan, smej nebo se,
dan na dan smej se mama,
srečna ti, srečen jaz.

(Ostroskij)

http://www.youtube.com/watch?v=d6AFV78AxRE&feature=related

"Heathcliff: I pray one prayer. I shall repeat it till my tongue stiffens. Catherine Earnshaw, may you not rest as long as I am living. I know that ghosts have wandered on the earth. Be with me always. Take any form. Drive me mad!... Only do not leave me in this abyss, where I cannot find you."

E.Bronte ("Wuthering Heights"

smeški....:-))

Povratak
Dobriša Cesarić

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo;
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.

<http://www.youtube.com/watch?v=1z4whtAl8II>

Košara sa ljekovima

Moji mater i ćaća
imaju jednu košaru sa tabletama
Oni prije spavanja moraju popiti
po 6 od žutih
... 6 od plavih
... 6 od bijelih kao ljiljan
po 4 od roza
po 1 malu gorku, crnu
... 3 od ultramarina
____________________
... 26

i tako dalje
Ali nekih boja ponekad nedostaje
Moj ćaća, tada i inače silnik,
otima mojoj materi pojedine boje
ja ne mogu posredovati
jer često putujem
ili nastupam na malom ekranu,
a moja mater
skonšumana, nježna, zgađena
bezvoljna, ista kao ja, skamenjena,
popije bešćutno
dvadesetak zelenih
i ode na spavanje.

Arsen Dedić