ODKAR VEM ZANJO

Odkar vem zanjo,
imajo dnevi modre oči
in vode barvo njenega krila.
Odkar vem zanjo,
veter šumi njen glas
in rože njene besede govore.

Tako rad imam poletne oblake:
njene korake so spremljali,
ko je čez trave večerne prišla.

Tako imam rad te vrbe ob vodi,
zamišljene v tiho,
nežno pravljico o njej.
Nihče ne ve, kaj šepetajo.
Samo jaz.
In se smehljam.

Odkar vem zanjo,
sem kot avgustovska noč:
miren, poln zvezd in daljav.

(Ivan Minatti)

Gorje! Umiram od hrepenenja
Neprestano hrepenim po njej
Tatovi bi me lahko odnesli
Pa se sploh ne bi zavedal kaj počno.

Stokrat na dan umrem od bolečin
In se od radosti stokrat ponovno rodim.


Ai las! Com mor de cossirar!
Que manhtas vetz en cossir tan:
Lairo m'en poirian portar,
Que re no sabria que.s fan

Cen vetz mor lo jorn de dolor
E reviu de joi autras cen.

(Trubadurska)

http://www.youtube.com/watch?v=90IHOTEYs0I&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=Dqt756E_zNs&feature=related

(Sinu)


TVOJA STAZA

Čuj, kad ti je jako teško,
kad te nešto strašno muči,
i kad ti je stvarno tijesno na ulici i u kući,
daj, odmahni lijevom rukom,
daj, odmahni desnom rukom i odlučno,
čvrsto kreni za nečujnim nekim zvukom.

Kreni stazom koje nema.

To će biti tvoja staza.
Tko zna što ti sutra sprema taj tvoj put bez putokaza,
al' znaš: to je tvoja cesta što nekamo ipak vodi
i da na njoj nema mjesta za drugoga.

Zato brodi!

Ako ipak nekad negdje na lud kamen zakoračiš,
pa kad glavom o tle tresneš, nemoj zato da se smračiš,
već, molim te, junak budi, k'o da ništa bilo nije
pa nastavi svojom cestom još oštrije nego prije.

A kad ti je zbilja dobro, kad pomisliš da si snažan,
smiri malo svoju snagu, i nemoj se pravit važan.
I nastavi svojom cestom, niti lijevo, niti desno.
Po širokom hodaj usko, a napni se kad je tijesno.

I jednog ćeš dana stići na kraj samog tvoga puta.
Tog ćeš časa možda biti bez cipela i kaputa,
al' ćeš znati što si, tko si, i koliko zbilja vrijediš.

Da si Netko samo zato, što jedino put svoj slijediš.

Ratko Zvrko

Horoskop

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.


Miroslav Antić

K. Gibran,
Čista Ambrozija
(odlomek iz knjige)


"...Umikam se v osamo, da bi se skril pred samozadovoljnimi
posamezniki, ki v sanjah uzrejo strašilo
znanja, in so že prepričani, da so dosegli svoj cilj.
Pobegnil sem iz družbe, da bi se izognil takim, ki
zgolj iščejo fantomsko resnico svojega prebujenja; in
kričijo svetu, da so dokončno spoznali srčiko resnice.
Zapustil sem svet in se odpravil v samoto, utrujen
od izražanja vljudnosti premnogim, ki menijo, da je
skromnost zgolj nekakšna oblika nemoči in bojazljivosti,
snobizem pa oblika moči.
Iskal sem samoto. Moja duša se je namreč zasitila
družbe takih, ki so prepričani, da Sonce, Luna in
zvezde vzhajajo zgolj iz njihovih kovčkov in ne sijejo
drugam kot na njihov vrt.
Pobegnil sem pred stremuškim uradniki, ki pretresajo
"tostransko" usodo ljudstva, hkrati pa jim v
oči trosijo zlati prah, njih ušesa pa polnijo z nesmiselnim
žlobudranjem.
Poslovil sem se od duhovnikov, ki živijo drugače,
kot pridigajo, od ljudi pa zahtevajo tudi tisto, česar
od sebe nikoli.
Zatekel sem se v osamo, ker ni bil prav nihče prijazen
z mano, če tega nisem drago plačal s svojim
srcem.
Zatekel sem se v osamo zaradi zaničevanja te velike
in grozljive ustanove, ki ji ljudje pravijo civilizacija
– simetrična strahota, ki temelji na trajni bedi
človeških bitij.
Zatekel sem se v osamo, ker v njej duh, srce in
telo živijo polno. Odkril sem neskončne puščave, v
katerih si sončna svetloba odpočije, rože pošiljajo
svoje vonjave v vesolje, potočki pa prepevajo na poti
do morja. Odkril sem planine. Tam sem videl sveže
prebujeno Pomlad, pisano hrepenenje Poletja, bogate
pesmi Jeseni in čudovito skrivnost Zime..."

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antić

PEVCU

Kdo zná
noč temno razjásnit, ki tare duha!

Kdo vé
kragulja odgnati, ki kljuje srce
od zora do mraka, od mraka do dné!

Kdo učí
izbrisat 'z spomina nekdanje dni,
brezup prihodnjih oduzét spred oči,
praznôti ubežáti, ki zdánje morí!

Kako
bit óčeš poet in ti pretežkó
je v prsih nosít al pekel, al nebo!

Stanu
se svojega spomni, tŕpi brez miru!

France Prešeren

Nekoga moraš imeti rad

Nekoga moraš imeti rad,
pa čeprav trave, reko, drevo ali kamen,
nekomu moraš nasloniti roko na ramo,
da se, lačna, nasiti bližine,
nekomu moraš, moraš,
to je kot kruh, kot požirek vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje drzne ptice sanj,
svoje plašne ptice nemoči
- nekje vendar mora biti zanje
gnezdo miru in nežnosti -,
nekoga moraš imeti rad,
pa čeprav trave, reko, drevo ali kamen
ker drevesa in trave vedo za samoto
- kajti koraki vselej odidejo dalje,
pa čeprav se za hip ustavijo -,
ker reka ve za žalost
- če se le nagne nad svojo globino -,
ker kamen pozna bolečino
- koliko težkih nog
je že šlo čez njegovo nemo srce -,
nekoga moraš imeti rad,
nekoga moraš imeti rad,
z nekom moraš v korak,
v isto sled -
o trave, reka, kamen, drevo,
molčeči spremljevalci samotnežev in čudakov,
dobra, velika bitja,
ki spregovore samo,
kadar umolknejo ljudje.

Ivan Minatti

.....

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

M.Antić